Sećanje na svetlost 1.

„I Senka pade na zemlju i svet bi pokidan kamen po kamen. Okeani utekoše i planine behu progutane, a narodi se raštrkaše po svih osam strana zemnoga šara. Mesec beše kao krv, a sunce kao pepeo. Mora proključaše, a živi zavideše mrtvima. Sve bi razmrskano i sve izgubljeno, sem sećanja – a jedno sećanje beše iznad svih ostalih, na njega koji je doveo Senku i doveo do Slamanja sveta. I njega prozvaše Zmaj.“

„I bi u tim vremenima, kao što bejaše ranije i kao što će biti ponovo, da se Mrak spustio teško na zemlju i stegao srca ljudi, a sve što je zeleno venulo je i nada je umirala. I ljudi zavapiše Tvorcu, govoreći: ’O, Svetlosti nebesa, Svetlosti sveta, neka Obećani bude rođen na planini, prema proročanstvima, kao što bejaše u dobima prošlim i kao što će biti u dobima budućim. Neka Princ jutra peva zemlji da bi se sve zelenilo i raslo i da bi se doline napunile jaganjadima. Neka nas ruka Gospodara zore zakloni od mraka i neka nas veliki mač pravde brani. Neka Zmaj jaše ponovo na vetrovima vremena.“